Horetzija i malo cveće

Razmisljam o setnim ljubavima.
Da li to postoji, pitam se posle toliko godina...
Negde u zabacenom kutku srca , duboko, duboko, pokopano, i tamo gde sam stavila Amin, opet znam, necu da lazem sebe-postoji.A toliko je kiša palo, Save proteklo ispod mosta, toliko se novih i starih tuđih ljubavi započelo i završilo, lepih i ružnih stvari desilo, a ja i dalje razmišljam o setnoj ljubavi.Godine joj nemogu ništa...neizbrisiva je...on je neizbrisiv.Ovo je posvećeno NJEMU,koji je zauvek u mom srcu.

        Volim da se smejem.Onako, od srca, iz mozga, grleno, glasno.Volim da se smejem za najmanju sitnicu, male stvari me mogu  nasmejati.
U poslednje vreme , dugo vremena nisam se nasmejala, odistinski, od srca.I osetila sam da je mom celo telu potreban smeh.Nekako smeh i šala me leče.Ja postajem ja.Od tužne, mračne, depresivne mene, postajem svetleća ja.Uistinu je tako.Pogledam se u ogledalu i vidim novu mene.Kosa mi lepša, lice mi dobilo zdravu , ružičastu boju, bore nestale, oči vesele.I onda shvatim da sam to ja, a ona druga to je samo moja pratilja, koja vreba , da me zaskoči.
          A sama sam kriva tome.Polako sam dopustila da mi ubiju smeh.Život, posao, gubitak  posla, cene, supružnički život.Moj suprug, koja ja interno zovem muž-puž, kada sam ga upoznala umeo je da se smeje.Ustvari sada se pitam da li se pretvarao da se smeje, jer je hvatao poslednji voz za ženidbu.Dobro je to izveo.A meni je to bilo dovoljno.Ili nije, ali sam svesno pristala na igru.A svaka igra skupo košta.
Posle par godina postao je namršten, besan , pun gorčine, sa stisnutim usnama i pesnicama.Osoba koja se ne smeje.Osoba kojem  je  samo važno naše  dete(što je normalno), i ono mu je na prvom mestu.Na drugom mestu su mu deca od njegove braće, pa braća , majka.A ja?Ne znam .Negde sam na kraju spiska.Jedno sam ga pitala , a gde sam tu ja, mada sam znala odgovor.Pošteno mi je odgovorio, posle svih tu sam i  ja.
Istina ne prija, ali sam istinu znala, i samo sam je htela čuti.Pitam se da li je surovo sa njegove strane.Nije .Znala sam , i pristala na uslove, jer sam i ja tada  hvatala poslednji voz za udaju.Do tada vozova i nije bio previše, nisu dugo ostajali u mojoj stanici, tako da sam prosto progutala činjenicu, da nikada neći biti prva u njegovom srcu i pristala sam .
             Sve ovo je poduži uvod u ono šta mi se sada dešava.Pre neki dan, na pijaci, kupovala sam ribu.Tražila sa određenu vrstu i da mi se očisti, i tako sam počela da pričam sa prodavcem.Nikakav flert, ništa ozbiljno, ali prodavac se nasmejao , a ja za njim.Iza leđa čula sam komentar  muža , da mu nije jasno, šta je tu smešno i da prekinem da se smejem.I ućutala sam.Par sati kasnije zaustavila me je po drugi put u toku dana ista patrola policije.Prvi put je bio sve u redu, ali drugi, zaboravila sam da upalim svetla.Znam kolika je kazna.Kada sam videla policajca , pocela sam da se smejem, policajac isto i samo mi je odmahnuo rukom. Prošla sam bez kazne.Opet iza mojih leđa čula sam muža koji pita Boga zašto ga je kaznio ,sa takvom ženom , i da li sa ja normalna , zašto se ja toliko smejem.
Sinoć dok sa bila na fejsu(a na fejsu svakih gluposti ima , da prosto čovek mora da se smeje),par puta sam se glasno nasmejala.Iz druge sobe dopro je glas , da se smirim , i da  nije normalno da se toliko smejem.
I ućutala sam.Ćutim.Dokle?Obrni , okreni rampa je tu.Rampa za smeh.
               Ma , nemože meni niko zabraniti da se smejem, smejeću ću se kada mi se smeje.Zakonom nije zabranjeno.To samo ljudi sa svojim ličnim problemima  u glavi i nesigursošću, ograničavaju druge da budu srećni.E ja mu to nedam, pa makar on stalno stezao usne i ruke.Uvek mi je uz ruku prljav i mastan tiganj.Otisak od njega ne skida se lako.I pored pranja, na tiganju vremenom uhvatila  se masnoća , kao što se uhvatila tuga oko mog srca.Masnoću nikada do kraja neću oprati , a tugu ću probati.Samo ne znam da li ću uspeti...

        Preksinoć sam počela da trčim.Da , da , da trčim.Nisam mogla da verujem koliko sam uspela da pretrčim.Valjda su mišići nogu toliko bili oduševljeni što su aktivni , da su zdušno dali sve od sebe.Zeludac nije.Povratila sam na usponu svega 4-5 x.Ali sam uspela.

        E, sada tu dolazimo do Coca Cole.Dok sam presavijena zadnji put povraćala, naišli su Cigani sa taljigama i konjem i preburljavaju po kantama.I tako Ciga izvadi iz kante flašu nepopijene Coca Cole.Navrne on, dobar cug, pretpostavim da vidi da li je još za piće , i onda da Ciganki , koja popi ostatak naiskap.Detetu nisu dali nista, po mom, na svu sreću.Podelili su na pola, supruznički.E, tu se vidi da on voli nju.Mislim da tim činom su pokazali ljubav jedno prema drugom.Zivot nije film , ali ova bi scena bila savršena.

Eto toliko.I u siromaštvu ima ljubavi, deljenja.Osim toga za mene Ciga je bio pravi dzentlmen.On je preburljavao po kantama i borio sa sa djubretom i smradom iz kanti ,Ciganka je spokojno sedela na taljigama.Idila na svežem vazduhu.....Pričam  društvu, ovu priču i smeju se.Kažu , nisi videla sve, do kraja.Kako to pitam ja? Sigurno je Gankina bila sledeća kanta...

        Sinoć dok sam opet krivudala ulicama , naltela sam na nov par Ganaca(bez taljiga) i opet je suprug zaponio u dubine kante, a supriga je čekala njegov povratak.Znala je da će se vratiti.Nisam sačekala da vidim ishod istaživanja kante.Otrčala sam..

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.